Аеродром Гхост у Републици Коми

У једном удаљеном селу, у републици Коми, постоји стари напуштени аеродром. Већ дуго не лети авионе, ретко, ретко узима хеликоптер, и све док постоји особа која прати статус писте ... Тачно, више нема стазе као такве, већ хеликоптера.

Некада су овде летели мали авиони који су крстарили унутрашњошћу Републике, превозећи раднике у смени и људе на Арктику. Једном када је овај аеродром живео свој живот, дисао, видео много прича о састанцима и разлазима.

А сада зграда пропада, пропада, грејање не ради, зидови постају влажни, а једног дана ће аеродром потпуно отићи у заборав. Али аеродром је жив, док се неко брине о њему, док неко шета унутар његових зидова, подржава живот, док неко са њим разговара. На крају крајева, аеродром је жив организам. Са његовим системом подршке у животу, са погледом на свет, са сећањима ...

А кренимо путима прошлости ... То доба кад је аеродром био млад и пун енергије. Кад је поздравио сваког путника у својим зидовима и радовао се сваком новом дану.

Лето Младић са кофером, вероватно радник у смени, улази у зграду аеродрома. Треба да лети на посао. Гледа распоред ...

Оде до касе, купи карту и зато има још мало времена до поласка, баца кофер у леви пртљажни простор и креће у шетњу аеродромом.

Вероватно, многи људи немају никакве везе са љубављу читати све врсте огласа на зидовима, нека упутства. И наш младић није изузетак. Шта имамо овде? А ево и једноставног скупа услуга отпуштених са ОСТ 54-1-283.02-94. Овде нема комерцијалне понуде, све дише у међувремену, када се о путнику побринуо и нису у њега убачене непотребне услуге. И што се овде може продати, аеродром је мали, више, као што ми се чини, транзитни.

Овде можете прочитати одломак из Кривичног законика, права авио-путника у Русији. Неке упуте за понашање у авиону.

Младић у мислима стоји испред телефона ... Да ли да назове своју девојку или одложи разговор док се не врати из пословног путовања, јер су се свађали пре него што је он отишао. Тешко је отићи и не видети се месец дана. Штавише, тада није било мобилних телефона и интернета.

Али сада најавите регистрацију за лет, време је. А наш јунак се жури да се пријави и прегледа свој пртљаг.

Још је мало времена до укрцавања у авион и можете гледати ТВ. Али наш младић је знатижељан и сада већ креће у собу диспечера.

Овде можете видети шему летова авиона у различитим правцима. Као што видите, карта приказује тачке лежишта где радници смене иду на посао и где јунак наше приче из прошлости лети.

Стари воки-токи. Она је, наравно, стара, али још увек ради, а уз њену помоћ некада су спашена 82 људска живота. Те зидове сви памте.

Можете доћи до аеродрома, тачније до хелипорта, на такав обилазак. Ово је улаз за посебна возила, за службена возила. На територији се налазе хангара, помоћне зграде за инвентар и опрему која се користи на аеродрому. Да, аеродром, иако је престао са основном делатношћу, одржава једна особа у мање или више радном стању.

Поглед на зграду аеродрома са аеродрома и опроштај до следећег састанка.

А ово је херој нашег времена, човек који је спасио авион ТУ-154 и 82 живота. Сергеј Михајлович Сотников. Када је авиокомпанија одбила све електричне уређаје, када су пумпе за гориво престале да раде и авион је морао да лети пола сата, пилоти су тражили место за слетање. И одједном су угледали писту, иако кратку за тако велики авион, али ипак је била шанса да преживе.

И преживели су. Слетивши на писту, авион је прошао кроз шуму неколико метара, рушећи грмље и дрвеће. И добро је што су стабла била крхка, што је карактеристично за то подручје, јер у супротном није могла избећи катастрофу.

И тако да авион умало није повређен, путници и посада су преживели, а све захваљујући вештини пилота и човека који је одржавао ред за аеродром свих осам година пре овог догађаја.

Ову причу нећу преносити по хиљаду пута, тим више што на Интернету можете пронаћи приче самих очевидаца и новинара који су радили директно на месту несреће, али желим да захвалим Сергеју Михајловичу на његовом раду. Уосталом, свако од нас могао је и могао бити на месту тих путника.

А аеродром још увек стоји, и даље живи. И он ће живети док Сергеј Михајлович свакодневно одлази на посао и брине се о овом малом, али неопходном аеродрому. А ако оде, да ли ће аеродром све престати да постоји? Хоће ли заборавити на њега?