Чудности језика: зашто се Норвежани из различитих региона једва разумеју

У Норвешкој је службени језик норвешки. Али испада да нема једног норвешког језика, већ два који имају поприличне разлике. Упркос свим покушајима лингвиста и владиних званичника да уједине ова два језика и коначно створе национални норвешки језик, мало Норвешко становништво и даље говори два различита језика и оба имају статус државног језика. Али зашто се догодило да норвешки језик има две тако различите врсте?

Ствар је у историји ове земље, која је вековима била у блиском контакту са најближим суседима - Шведском и Данском. У почетку је норвешки језик, који је део скандинавске подгрупе немачке групе језика, био прилично различит од шведског и данског, упркос заједничком пореклу. Али у КСИВ веку долази до зближавања и стварног уједињења Норвежана, Швеђана и Данца у једну државу, што се догодило на позадини породичних веза између владајућих краљевских династија ових скандинавских држава. После тога, због политичких превирања у оквиру скандинавских земаља, Норвешка је заправо била под влашћу Данске. То се догодило у првој половини 16. века, када су Норвежани изгубили независност због политичке кризе повезане са протеривањем краља Кристијана ИИ. Након декрета данског парламента, једнострано издатих, Норвежани су изгубили политичку, верску и војну независност, а представници племства добили су образовање и служили су искључиво у Копенхагену. Упркос политичком уједињењу, норвешки језик је још дуго задржао своју јединственост. О томе говори чињеница да је у КСВИИ веку објављен посебан речник норвешког језика, намењен Данцима, који су требали да раде у Норвешкој на дужност. Али након тога, процес мешања језика постао је активнији, и након што је почетком 19. века Норвешком владала Шведска, шведске речи су почеле да се додају традиционалном норвешком језику. И док је Норвешка коначно стекла независност 1905. године, норвешки језик, којим је говорила већина становништва земље, укључујући и образоване и утицајне представнике норвешког друштва, био је раскрсница између матерњег норвешког, данског и шведског.

У исто време, многи Норвежани који живе у руралним срединама и даље су говорили древним дијалектима норвешког језика. Често су становници различитих покрајина имали тешкоћа да разумеју једни друге, као и Норвежани који су говорили језиком који је имао много шведских и данских позајмица. Различите норвешке варијанте имале су не само разлике у речнику, већ и у граматичкој структури. Наравно, било је тешко помирити се са таквим стањем, а у Норвешкој је почео процес комбиновања два норвешка језика, који се вукао и данас.

Данас у Норвешкој постоје две главне сорте државног норвешког језика. Ово је Бокмал - исти модификовани норвешки језик, са пуно данских речи и граматичких карактеристика, и Лансмол, који је заснован на старом норвешком језику. Треба напоменути да ситуација ових језика у земљи чија популација не прелази 5,5 милиона људи уопште није еквивалентна. Бокмоле говори велика већина становништва у земљи, око 90% становника. Исти језик користи већина медија, политичара и научника. У исто време, лансалем је распрострањен у широком западном региону, на западу земље, где говори више од 85% становника. Лингвисти бележе једну занимљиву особину: било који Дане или Швеђанин прилично је способан да разуме норвешки боем, али уопште неће разумети о чему ће разговарати ако чује разговор на релацији Лансмоле. У исто време, становници Данске и Шведске се не разумеју. Таква занимљива језичка веза постоји између скандинавских земаља.

У Норвешкој, као и у многим другим земљама, постоји посебно јавно тело - језичко веће, чији су чланови посвећени измени правила и прописа норвешког језика и покушавају га објединити, што доводи до заједничког именитеља двеју норвешких сорти. Али језички спорови који се не заустављају унутар зидова овог савета, по интензитету страсти, упоредиви су са расправама у Европском парламенту уочи избора - толико је тешко да се присталице различитих норвешких сорти међусобно договоре.