Кад хавајски бескућници живе боље од наших тешких радника

Схваћам сву праведну љутњу која ће се многима појавити након читања овог поста ...

Да, заиста. Реалност је да хавајски бескућници живе много боље од тешких радника негде у руској заосталости.

У директном новчаном износу.

Бескућници на Хавајима су толико чоколадни и заштићени од стране власти острва да је ово држава са највише бомби у САД-у. Концентрација бескућника овде је 6 (!!!) пута већа од националног просека! 6 пута - 1,2% укупног становништва!

Штавише, трећина свих бескућника преселила се на Хаваје из других држава у последњих 10 година.

Питајте зашто се то дешава? Чињеница је да се ова држава одликује посебним осећајем за хуманизам за бескућнике, на сваки могући начин, помажући им, пружајући свима оно што бескућницима треба, а само не допуштају бескућницима да умру.

А сада, пажња, у просеку, држава Хаваји троши 700 долара месечно на једног бескућника !!! Ево га, стварни минимални трошкови живота.

Скоро 42 хиљаде рубаља. Занимљиво је колико људи у Русији прима плаће мање од овог износа.
Не бити истовремено бескућник, не радити ништа, али напорно радити и радити ...

Јасно је да бескућници невероватно вребају на Хавајима.

И сунце вама и океан, а ни хладноћа и мраз. Не морате да бринете о месту у којем живите, јер Можете да живите апсолутно свуда - нећете се смрзнути.

Али, упркос врло хумани однос власти према овим друговима, ова ситуација им економски одговара све мање, јер бескућници на острву расту брже него што популација расте ...

Знате ли како су власти пронашле излаз?

Они су спремни послати било који бескућник ... на путовање!

А пошто на Хаваје можете отићи само авионом, бескућници се плаћају авионском картом, као и поступци санације и стицања пристојног изгледа, тако да је особа дозвољена у авиону.

Тачно, један начин. Другим речима, на овај начин они покушавају да иселе људе са острва.

Амерички закон не дозвољава присилно уклањање људи из државе, па сам морао креирати програм у којем ће се посебно непрофитабилни становници сами добровољно преселити другде.

Ограничења за учешће у програму "путовања на копно" су минимална: свака хавајска бескућница која нема заразне болести и спремна је да потпише документ којим потврђује да ће одлазак бити потпуно добровољан може искористити понуду. Истина, можете једном строго отићи на континент: одлетите, вратите се о свом трошку, а затим поново одлетите, неће успјети.

Формално, власти објашњавају да су смислиле програм, бринући се о бескућницима. Сада се могу безбедно преселити до својих најближих и драгих који ће им помоћи да се поново врате на ноге. Али, углавном, нико посебно не крије да особље очекује да на овај начин озбиљно уштеде буџетски новац. Бескућницима је много јефтиније да га опере и ставе у авион једном него да га задрже до краја живота.

Генерално, на Хавајима нису први који су смислили како „легално“ иселити бескућнике.

Први пут је тако нешто измишљено у Њујорку, где су 2007. године власти почеле да купују аутобуске, возне, па чак и авионске карте за локалне бескућнике. Све бесплатно, али само на један начин. Наравно, све то представљено је не као протеривање бескућника ради економије, већ као племенита брига града због поновног спајања породица.

Скоро десет година, из Њујорка се сваке године шаље неколико стотина бескућника. Градски буџет кошта пола милиона долара годишње, али уред градоначелника каже да се трошкови исплаћују - годишње уштеде од сваке „уједињене породице“ у скупоцјеном Њујорку досежу 36 хиљада долара.

Искуство Њујорка почело се постепено ширити широм Сједињених Држава. Бескућници су почели да узимају програме бесплатног одласка у друге велике градове, попут Сан Франциска или у подручја са пријатним, стимулативним приливом климе за колица, попут летовалишта на Флориди. Затим су протерани бескућници нагађани у главном граду Лоуисиане Батон Роуге. Тамо су на оштром Југу посланици били мање софистицирани у хуманистичком лицемерју од својих колега из Њујорка, па су их у почетку искрено назвали програм „Чисти замах“, али размислили су га и на време га преименовали у „Нада“. Генерално, свуда свуда власти марљиво наглашавају да бесплатне карте издају само оним бескућницима који могу да потврде да имају где да иду. Али колико се стриктно ово правило поштује у стварности није познато. Нарочито када узмете у обзир да је скоро свуда понуда бескућника бесплатним улазницама у полицији.